Aikido je moderna japanska borilačka veština koju je početkom 20. veka razvio Morihei Ueshiba (1883-1969). Ueshiba, poznat i kao "Ōsensei" ili "Veliki Učitelj", spojio je svoje bogato iskustvo u različitim borilačkim veštinama, uključujući džijudžicu, kenjutsu i daitō-ryū aiki-jūjutsu, sa svojim dubokim duhovnim uverenjima kako bi stvorio Aikido.
Koreni Aikidoa sežu do feudalnog perioda Japana, kada su samuraji trenirali u tradicionalnim borilačkim veštinama poput džijudžice. Ueshiba je počeo da uči borilačke veštine još u mladosti i postao je posebno vešt u daitō-ryū aiki-jūjutsu pod vođstvom Sokaku Takedе, jednog od najpoznatijih majstora ove veštine.
Ueshiba je bio duboko posvećen i duhovnoj praksi, posebno šintoizmu i budizmu, što je značajno oblikovalo njegov pristup Aikidou. Njegov cilj nije bio samo savladavanje protivnika, već stvaranje harmonije i jedinstva sa univerzumom. Ova filozofija se ogleda u samom nazivu "Aikido," što se može prevesti kao "put harmonije duha."
Posle Drugog svetskog rata, Aikido je počeo da se širi van granica Japana. Ueshibini učenici su otvorili škole u Evropi, Severnoj Americi i drugim delovima sveta. Danas je Aikido globalno priznat i praktikuje se u mnogim zemljama, iako postoje različiti stilovi i pristupi koji se razlikuju u zavisnosti od interpretacije Ueshibinog učenja.
Aikido se često opisuje kao "umetnost mira" jer naglašava nenasilje i samoodbranu bez nanošenja povreda protivniku. Trening obuhvata tehnike bacanja, poluga i kretanja koje koriste protivnikovu energiju protiv njega samog. Iako se ne praktikuje kao sport, Aikido je cenjen zbog svog doprinosa fizičkoj i mentalnoj disciplini.
Aikido je više od borilačke veštine; to je put koji kombinuje fizičku veštinu sa duhovnim rastom. Nasleđe Morihei Ueshibe živi kroz milione praktikanata širom sveta koji nastavljaju da slede put harmonije i samousavršavanja.